Propovedi novih proroka O konferencijama za štampu Radovan Marjanović

podnaslovi } Propovedi novih proroka SLABO BI SE ŠTA PROMENILO Sve dok se ponavlja neka pojava

Sve dok se ponavlja neka pojava

, mora se ponavljati i dosadno ukazivanje na nju! U našem slučaju mora se ponovljati: da nije i tragično, bilo bi samo komično... A tragično jeste, po mnogo šta a ne samo po istinu i činjenice. Pre svega, po javno mnjenje. Prezentacija različitih političkih opcija pošto „svi” drže konferencije za štampu, obeshrabruje „običnog građanina”: kako da se snađe u tolikom mnoštvu „jedinih pravih”, i „jedino spasonosnih”? Rešenje se zna: neinteresovanje za sve političke opcije, generalno! Da, ali apolitizacija je i sada kao i uvek, politizacija. Za status kvo... Pošto ne možemo da držimo konferencije za štampu, možemo bar da držimo jezik za zubima! Govorimo u sebi ili naglas sebi, tako da jedan od nacionalnih sportova nebeskog naroda: psovanje majke kapetanu u potoku, dobija nove impulse. Političari i tako govore kako ne bismo mogli da im odgovorimo! Ni kada nas nerviraju ne samo izgovorenim nego i neurađenim i urađenim, tako da nam ostaje samo pomenuto, po njih bezopasno pražnjenje. Nije isključeno da je upravo i to latentni smisao ovakvih „konferencija za štampu”!

Tragika po kulturu javnog dijaloga, u takvoj situaciji i nije tragična! Ko je od naših političara sposoban (spreman) za razgovor, za razmenu dokaza i kontradokaza, za učtivo slušanje druge strane? Upravo videsmo da za to nisu sposobni ni mladi i moderni, zapadno školovani i orijentisani, uz to osvedočene demokrate i dugogodišnji prijatelji, Dinkić i Đelić! Kad mogu i oni da se svađaju, kako da se ne svađamo mi sa onima koji nam nikada nisu ni bili prijatelji? Tragično je po sam javni dijalog, koji nestaje u korist javnih monologa. Pa i po dijalog kao razmenu mišljenja i argumenata u njihov prilog, raspravu sa više učesnika, pogotovu. Argumentacija ne samo što ima smisla nego je i moguća, samo tamo gde ima kontraargumentacije! Tragika javnosti, zbog postajanja javnim tuđeg „prljavog veša” koji treba da ostane u privatnosti i ostajanja privatnim onog što misle lišeni mogućnosti da se obrate javnosti a itekako imaju šta da kažu, ovde je normalna i uzgredna pojava. Obična „kolateralna šteta”, zbog čega je samo pominjemo...